Kada sam krenula da radim sa njim, znala sam da će uspeti. Znala sam i da ću deliti njegovu priču sa vama, da ću opisati njegov put učenja italijanskog. I zato mi je srce puno dok pišem ovaj blog post.
S druge strane, on nije baš delio tu moju veru u uspeh. Sasvim opravdano, poduhvat koji je bio pred nama je delovao kao nemoguća misija – za godinu dana je trebalo obnoviti prvu godinu italijanskog za fakultet, potom naučiti gradivo druge godine (da se razumemo, to obuhvata celu gramatiku italijanskog jezika) i na kraju proširiti vokabular kako bi se prevodili stručni tekstovi.
Na sve to, Petar je verovao da nije neki talenat za jezik, a pouzdanje mu je bilo veoma poljuljano jer je nakon deset godina rešio da se vrati na fakultet, položi preostala dva ispita (između ostalog i italijanski jezik) i da diplomira.
Ali da čujemo priču iz njegovog ugla. Upoznajte Petra Kovačevića, mog bivšeg učenika i diplomiranog andragoga.
Pre godinu dana sam rešio da zavšim fakultet jer sam shvatio koliko znanje može da proširi vidike čoveku i da na drugi način gleda na svet, i koliko ta širina može da te promeni kao čoveka. Sav taj trud oko fakulteta mnogo znači. Moj kum kaže da je vojska škola života, ali ja mislim da je u stvari fakultet velika životna škola, nezamenljivo iskustvo da unaprediš sebe i svoj način života.
Kako si se osećano na početku kada si počeo da pripremaš italijanski kao ispit?
Osećao sam se kao da nemam kontrolu nad tim, ranjivo vezano za to, bukvalno… Zato što je u pitanju jezik koji nije toliko korišćen kod nas, eventualno može da se čuje u nekim filmovima i pesmama, ali nije u svakodnevnoj upotrebi kao engleski.
Pogotovo što sam morao ispočetka da učim gramatiku i reči da se prisećam, pa me je frustriralo što neke reči koje sam znao ranije i glagole koje sam lako prepoznavao i koristio, sada sam sve ispočetka morao da učim.
Bilo je poražavajuće kad sam shvatio na kom sam nivou, onda kad sam se pomirio sa tim, onda je to krenulo malo bolje. AlI, bilo je iskreno teško jer smatram da nisam neki talenat za učenje jezika.
Koja je onda bila strategija za učenje?
Pa ja lično nisam imao strategiju, može se reći da si više ti imala strategiju za mene, nešto kao psihijatar za svog pacijenta, ha ha…
Moja strategija je bila da sednem i vežbam. Shvatio sam da najlakše učim kroz komunikaciju i kroz korišćenje, kada koristim reči i sam smišljam rečenice. Tako lakše pamtim nego da sednem i napamet učim reči.
Da li ti je pomoglo to što si išao na predavanja iz italijanskog na fakultetu? ere
Stekao sam malo samopouzdanja kada sam video kakvo je znanje drugih učenika i koliko sam ja sa tobom na našim časovima brzo stekao njihov nivo koji su redovno išli na predavanja, s obrzirom da sam ja napravio pauzu od deset godina između prve i druge godine koju sam sada polagao.
Ta spoznaja da nisam toliko loš mi je mogla u smislu snage i samopouzdanja da nastavim dalje.
Naravno, značilo mi je i da profesorka vidi da se trudim i da znam.
Ovde moram da se ubacim jer je ovo bio moj savet koji isprva nije naišao na dobar prijem. Petar je u to vreme mislio da je to gubljenje vremena jer bolje da uči za to vreme, ali me je ipak poslušao kada sam mu objasnila da će na taj način biti preciznije upoznat sa potrebnim gradivom, a i raditi vežbanja koja se lako mogu naći u toj formi na ispitu.
A šta ti je naviše pomoglo u radu sa mnom?
Kada vidim tvoju pozitivnu energiju od ranog jutra i nasmejano lice ha ha ha…
Sad ozbiljno, mislim da ljudi koji uče prolaze kroz različite faze iz dana u dan i ne može da im se uvek pristupi na isti način, a ti kao predavač imaš te veštine da prepoznaš slabe momente i da znaš kako da podigneš osobu i njegovo samopouzdanje, pogotovo koje sam ja izgubio zbog cele moje situacije da se posle toliko godina vratim na fakultet.
Naravno, opet je na učeniku da iznese taj teret učenja, ma koliko ti bila dobar nastavnik. Ali opet, ti si kao predavač umela da približiš učenje i spojiš ga sa mojim životnim iskustvom, jer ipak nije isto kada se jezik uči sa osamnaest ili trideset godina. Mislim da su to stvari koje mnogo znače.
Sad kad napraviš osvrt, koji su ti bili izazovi u toku učenja?
Pa prvo da se pomerim sa činjenicom da se od mene očekuje da savladam jedan italijanski na višem nivou i prevodim stručne tekstove. Meni kao osobi koja ne voli da uči napamet, bilo mi je teško da se pomirim da učim nešto što nije potrebno.
Takođe i kad bih slušao italijanske pesme jer mi je i to bio jedan vid učenja, bilo je frustrirajuće kada prepoznam tri reči, a narednih pet ne.
Koji bi savet dao za ljude koji uče italijanski?
Uf…Pa šta znam… Svako ima neki svoj način učenja. Ja najlakše učim reči kroz sklapanje rečenica i neki praktičan rad. Kad ja sam tragam za odgovarajućim rečima koje za mene imaju neki smisao, a ja uvek učim kroz neki smisao
I kako si se osećao kad si položio italijanski?
Uf, osvojio sam Mont Everest. Za mene to jeste bio Mont Everest, jedna velika psihička planina, jedan od meni najtežih ispita. Ovaj… Pa osećao sam se kao pobednik definitivno.
I za kraj?
Ne može bez velikog truda i rada. Nema vrhunskih rezultata bez vrhunskog truda i rada!
Nadam se da da vam je Perino iskustvo sa učenjem italijanskog bilo inspirativno i korisno. Cilj svega ovoga da vidite da niste jedini koji imaju izazove kod učenja italijanskog i da je na kraju krajeva sve rešivo.
Ukoliko i vi imate neke psihološke barijere koje vas sprečavaju da naučite i progovorite italijanski ili neki drugi strani jezik, bilo bi dobro da pogledate e-priručnik koji vam može biti od pomoći.