Torino – neotkriveni biser Italije

Torino. Prvi glavni grad Kraljevine Italije. Važan industrijski centar gde se nalazi sedište fabrike automobila FIAT. Mesto gde je nastala slatka đanduja čokolada. Mesto gde se navija za Juventus ili Torino. Mesto širokih romantičnih ulica, elegantnih trgova i posebne tople energije.

Jedan atipičan italijanski grad. Spoj bogate kulture prošlih vremena i neobičnih novina modernog doba. Toliko toga ima da ponudi.

Upravo zbog toga mi je žao što se ovaj dražesni grad obično ne nalazi na mapi turista koji idu u Italiju. Mada, ko zna, možda se to promeni nakon ovog teksta.

Allora, kako bih vam zagolicala maštu predstavljam vam posebne lepote ovog šarmantnog grada kojih obično nema u standardnim vodičima.

 

Jedno parče palente!

Očigledna asocijacija na parče palente jeste italijanska kuhinja i neko tipično jelo iz Torina, ali u stvari se radi o jednom neobičnom arhitektonskom delu. Casa Scaccabarozzi, poznatija pod imenom Parče Palente (Fetta di Polenta) je najuže zdanje u Torinu, širine samo 54 centimetara.

Logično pitanje koje se samo nameće – ko je bio dovoljno smeo, da ne kažemo dovoljno lud da se upusti u ovakav poduhvat i još bitnije zašto?
Veruje se da je Alessandro Antonelli, čuveni arhitekta koji je projektovao simbol Torina – Mole Antonelliana, 1840. godine osmislio ovo zdanje više iz opklade, nego iz stvarne potrebe za tim. Može se reći da je dobio opkladu pošto zgrada i dalje stoji na svom mestu, a čak je preživela zemljotres i bombardovanje u Drugom Svetskom ratu.

A kako to da se ova tanana građevina oduprla zubu vremena?
Odgovor leži u njenim čvrstim i dubokim temeljima – dva od devet spratova se nalaze ispod zemlje.

Mađutim, čak ni ova stabilnost nije bila dovoljna da prizove stanovnike, tako da su isprva arhitekta Antonelli i njegova supruga Francesca Scaccabarozzi živeli tu. Otuda potiče i zvanični naziv – Casa Scaccabarozzi, a nezvanični, Parče Palente, verovatno potiče od samog oblika zgrade i njene žućkaste boje.

Danas se ovo neobično zdanje koristi kao galerija.

Zgrada sa pirsingom

Da, dobro ste pročitali. U Torinu postoji zgrada iz osamnaestog veka koja bi bila kao i svaka druga stara, tradicionalna zgrada da na četvrtom spratu nema jedan moderni detalj na sebi: pirsing koji je izdvaja i čini neobičnom atrakcijom.

Ideja za ovo moderno umetničko delo se rodila 1991. godine u saradnji arhitekte Korada Levija (Corrado Levi) i grupe umetnika i arhitekata, Cliostraat. Nakon pet godina, 1996. projekat se realizuje pod zvaničnim nazivom Baci Urbani (Gradski poljupci) i ostaje do danas u svom izvornom obliku da privlači pažnju turista.

Ono što prvo upada u oči jeste pirsing okačen na ćošku zgrade, a ono što je manje vidljivo jeste da iz njega izviru dve kapi krvi: s jedne strane plave boje, a sa druge crvene boje koje na simboličan način predstavljaju plemićku dušu ovog grada, kao i onu radničku.

Takođe, nije slučajno što se na zgradi iz sedamnaestog veka punoj istorije nalazi moderni element današnjice. Može se tumačiti kako tradicija prihvata i prisvaja novine.

Đavolja vrata

Pored ovih neuobičajenih znamenitosti, Torino ima i onu tamnu, magičnu stranu.

Legenda kaže da su Đavolja vrata vrata nastala jedne noći ni iz čega kada je mladi čarobnjak prizvao mračne sile. Đavo, kome je dojadilo ovo prizivanje, odlučio je da zarobi čarobnjaka iza vrata koja nikada nije mogao da otvori.

Međutim, realnost nije toliko magična. Vrata su poručena po nalogu Đovanija Batiste Trukija di Levaldiđija (Giovanni Battista Trucchi di Levaldigi) grofa i generala finansija u službi Karla Emanuela II (Carlo Emanuele II). Veoma su raskošna i lepo ukrašena različitim ornamentima, ali ono što najviše privlači pažnju i po čemu su vrata dobila ime je zvekir u obliku đavola. Deo koji se uzima u ruku da bi se pokucalo se sastoji od dve zmije čije se glave dodiruju u centralnom delu.

Danas je ova zgrada sedište Nacionalne banke rada.

 

I najslađe za kraj

Image via Flicr

Kako bolje završiti obilazak nego uz šoljicu tople kafe! Za uživanje u svim čulima i opuštanje nakog duge šetnje.

Bicerin, što bi na lokalnom dijalektu značilo mala čaša je toplo piće izvorno nastalo u Torinu. Pravi se od espresa, tople čokolade i mleka, a služi se u malim okruglim čašama.

Znam, čokolada i espreso – ima li šta lepše?

Naravno, postoji još zanimljivosti koje bi valjalo videti, ali o njima nekom drugom prilikom. Zaključujem ovo puteševstvije sa izjavom Umberta Eka:

“Bez Italije, Torino bi bio manje-više isti. Međutim, bez Torina Italija bi bila mnogo drugačija”.