Maja, piacere! 

 

Kao i svaka velika ljubav i ova započinje sasvim slučajno.

Bila sam treća godina srednje škole. Ah, taj divan period kada samo razmišljaš o školi, simpatijama, 

a slobodnog vremena imaš na pretek. Tako sam i ja imala višak slobodnog vremena koje je valjalo popuniti, 

a štreberka kakva sam bila (i još uvek jesam) razmišljala sam šta bih mogla sledeće da naučim.

 

Jednog popodneva popričala sam sa mojom mamom. 

– A šta misliš da učiš još jedan jezik? Ionako voliš jezike.

– Da, to nije loša ideja. Hmmm…

– Pa meni je lep italijanski, baš je onako melodičan.

– Da, jeste lep… Razmisliću još o tome.

 

I tako je sve počelo. 

Nije da nisam imala podlogu, da mi je sve bilo nepoznato. 

Ipak me je babin i dedin prijatelj još pre nego što sam pošla 

u školu naučio da brojim do deset na italijanskom. Sudbina, šta drugo?

 

Sad ne mogu da se setim da li je to bila ljubav na prvo slušanje, ali znam da sam već nakon nekoliko časova bila zaljubljena do ušiju. Imala sam onu vrcavu toplinu u stomaku na časovima, mogla sam satima da slušam italijansku muziku (nećemo o tome kako sam pevala neku svoju verziju italijanskog) i želela sam da posetim Italiju. 

 

Ko bi odoleo slatkorečivom šarmeru Italijanskom?

Ostalo je istorija. Upisala sam Filološki fakultet u Beogradu, smer italijanski jezik i književnost, a nakon toga i master studije.

Već dvanaest godina držim časove italijanskog i uživam u tome. Sećam se da nam je na prvom času na fakultetu profesorka rekla da ćemo mi biti prozor u italijanski jezik i kulturu. Volim da budem taj prozor, da pokazujem ljudima svu lepotu i magiju Italije kroz jezik, kulturu i svakodnevnicu.

 

Da ja naučim svašta od mojih učenika.